Bankrot

7.7 mil. stanovnika,

1.62 mil. penzionera,

1.74 mil. zaposleno – od toga imamo „plaćenika“: 400.000 javni sektor (vojska, policija, školstvo, zdravstvo), + par stotina hiljada zaposlenih u državnoj administraciji, lokalnim upravama i samoupravama + oko 100.000 zaposlenih u javnim i JKP preduzećima koja su večiti gubitaši i koji se pokrivaju iz budžeta, što znači da zaposlenih koji stvaraju dodatu vrednost ima oko 1 mil. (i ovo je diskutabilno jer je veliki deo u sektoru usluga i trgovine).Ilijoš poraznije – na svakog Srbina radnika koji zarađuje dolazi oko 0,7 „plaćenih“ Srbina koji se vode kao zaposleni.

4.4 mil. ne privredjuje -  na ovu cifru se dodaje gornja cifra (javni sektori, administracija, JP gubitaši) 700.000 pa ovaj broj ide na 5,1 mil.

Što znači da jedan radnik Srbin zarađuje ne za 4,6 nego za 7,7 Srbina (sebe i još 6,7 Srbina: 1,6 penzionera +  4,4 nezaposlena +  0,7 plaćenih) !!!

Iz svega ovoga nijedna donja kasnija cifra ili podatak više nisu iznenađenje….

A medju zaposlenima njih 105’000 nije dobilo platu u zadnjih 6 do 12 meseci.

Oficijelno stopa nezaposlenosti je 19,2%, a stvarna je oko 29% (najveca u Evropi)

—————————————————————

Srbija proizvodi godisnje 7.5 mil Tona zitarica,

to je oko 1000 kg po stanovniku,

godisnje po stanovniku trebamo za zivot oko 165 kg, dakle imamo viska od 835 kg po stanovniku. A istovremeno je u zadnjih 10 godina unisteno 800’000 grla stoke.

Dakle, kuda odlazi ta silna hrana, kada vise nema stoke?

I pored toga imamo 700’000 gladnih ciji je dnevni prihod manji od 2 dolara.

—————————————————————

Spoljni dug drzave je oko 34 milijarde evra,

2012 stizu kamate na naplatu u iznosu od 5.2 milijardi, a 2013 stize dodatnih 7.4 milijarde.

godisnji rast brutto proizvoda u zadnjih 10 god. je oko 3.6%, a godisnje obaveze iz brutto proizvdoda na spoljni dug su 10 – 12%

Dakle ni kamate vise ne mozemo da platimo…

—————————————————————

Od ukupno oko 78’000 registrovanih firmi nih 68’500 (ili 87%) je blokirano zbog nelikvidnosti,

a ta blokirana duguju ukupno oko 2,3 milijarde evra. Nad njih 19’000 se automatski otvara stecaj jer se ne mogu izvuci. Sva firme Srbije su uzele ukupan kredit od oko 4,4 milijarde evra,

a od te sume zadrzavaju za razvoj samo 0.8 milijradi, dok se ostalo odmah trosi za pokrice dugova.

—————————————————————

Budzetski deficit drzave je oko 380 milijardi dinara ili 3.8 milijardi evra,

a niti privreda niti gradjani mogu to da namire ( to je oko 2330 evra po zaposlenom godisnje ili 39% od brutto plate)

Dakle, preostaje novo zaduzenja ili masovno otpustanja administracije.

S obzirom da je administracija napunjena po licnoj i porodicnoj vezi i liniji, oni odstupiti nece…

Dakle, spoljnim kreditom ce se pokriti budzetski deficit umesto da se krediti uzimaju za razvoj privrede

—————————————————————

Od ukupno 34 domace banke koje smo imali,

27 su prodane strancima;

a te strane banke drze 92% od ukupnog kapitala koga Srbija ima.

Tako da narodna banka i guverner ne mogu nista da proture

jer sve pod svojom kontrolom drze stranci…

—————————————————————

ALI

zato Dinkic dobiva nagradu od EU kao ekonomista godine, a Tadic kao najperspektivniji politicar!

I obadvojicu hvali MMF da su uspesno proveli sve programe.

Slazem se, samo u cijem interesu?

 NAZDRAVLJE!

2) STVARJANJE PROBLEMA
Ta metoda se naziva i „problem-reagovanje-rešenje“. Treba stvoriti problem, da bi deo javnosti reagovao na njega.
Na primer: izazvati i prenositi nasilje sa namerom, da  javnost lakše prihvati ograničavanje slobode, ekonomsku krizu, ili da bi se opravdalo rušenje socijalne države.

3) POSTUPNOST PROMENA
Da bi javnost pristala na neku neprihvatljivu meru, uvoditi je postepeno, „na kašičicu“, mesecima i godinama.
Promene, koje bi mogle da izazovu otpor, ako bi bile izvedene naglo i u kratkom vremenskom roku, biće sprovedene  politikom malih koraka.
Svet se tako vremenom menja, a da to ne budi svest o promenama.

4) ODLAGANJE
Još jedan način za pripremanje javnosti na nepopularne promene je, da ih se najavljuje  mnogo ranije, unapred. Ljudi tako ne osete odjednom svu težinu promena,  jer se prethodno privikavaju na samu ideje o promeni. Sem toga i „zajednička nada u bolju budućnost“ olakšava njihovo prihvatanje.

5) UPOTREBA DEČJEG JEZIKA
Kada se odraslima obaraća  kao kad se govori deci, postižemo dva korisna učinka: javnost potiskuje svoju  kritičku svest i poruka ima snažnije dejstvo na ljude. Taj sugestivni mehanizam u velikoj meri se koristi i prilikom reklamiranja.

6) BUĐENJE EMOCIJA

Zloupotreba emocija je klasična tehnika, koja se koristi u izazivanju kratkog spoja, prilikom razumnog prosuđivanja. Kritičku svest zamenjuju emotivni impulsi (bes, strah, itd.) Upotreba emotivnog registra omogućava pristup nesvesnom, pa je kasnije moguće na tom nivou sprovesti ideje, želje, brige, bojazni ili prinudu, ili pak izazvati određena ponašanja.

7) NEZNANJE
Siromašnijim slojevima treba onemogućiti pristup mehanizmima i razumevanje manipulacije njihovim pristankom.
Kvalitet obrazovanja nižih društvenih slojeva  treba da bude što slabiji ili ispod proseka, da bi ponor između obrazovanja viših i nižih slojeva ostao nepremostiv.

VELIČANJE GLUPOSTI
Javnost treba  podsticati u prihvatanju  prosečnosti. Potrebno je ubediti ljude da je (in, u modi), poželjno biti glup, vulgaran i neuk.
Istovremeno treba izazivati otpor prema kulturi i nauci.

9) STVARANJE OSEĆAJA KRIVICE
Treba ubediti svakog pojedinca da je samo  i isključivo on odgovoran za sopstvenu nesreću, usled oskudnog znanja, ograničenih  sposobnosti, ili nedovoljnog truda. Tako nesiguran i potcenjen pojedinac, opterećen osećajem krivice, odustaće od traženja pravih uzroka svog položaja i pobune protiv ekonomskog sistema.

10) ZLOUPOTREBA ZNANJA
Brz razvoj nauke u poslednjih 50 godina stvara rastuću  provaliju između znanja javnosti i onih koji ga poseduju i koriste, vladajuće elite. „Sistem“, zaslugom biologije, neurobiologije i praktične psihologije, ima pristup naprednom znanju o čoveku i na fizičkom i na psihičkom planu.

Pođimo hronološki.

U blizini mog stana, na nekih 50 metara, se nalazi dobro opremljena pekara. Hlebovi, cipovke, đevreci, zilion vrsta bureka i  da ne nabrajam. Sve što panonci poželeti mogu. Navratim 3-4 puta dnevno.  Kifle za klince. Pa hleb za prepodne. Eventualno burek. Svež hleb za popodne. I obavezne kifle za klince za večeru. I tako iz meseca u mesec. Sa osobljem na … da ne lajem, mogu reći više nego dobro. Elem, pre neki dan plaćam i kasirka stavlja lovu u kasu. Ona ispada iz žljeba i pada na patos. Puna novca do vrha. I kreće diskusija (kasirka i moja malenkost). Velim:

- Napunilo se (uz smešak)?

- To nije vaš problem!

- U pravu ste. Nisam ništa loše mislio.

- Gledajte svoja posla.

- (Tu meni pukne film). Da povučemo ručnu! Nemojte da ste drski! Nisam ništa loše mislio.

- Baš me briga.

- Ko je ovde osoblje a ko mušterija? Da li shvatate da dnevno, u poslednjih PET godina u ovoj pekari ostavljam 200-300 dinara? To je mesečno više od 6.000. Da li vam je jasno da NIKADA VIŠE NEĆU UĆI OVDE!

- Baš me briga.

(Evo ima mesec dana da nisam ušao u tu pekaru).

Situacija od pre sat vremena. Bio sam sa kolegom u kafani „Šešir“. Tamburaši, dobro vino i odlična atmosfera. Zadržali smo se dva sata i potom zamolimo konobaricu da nam pozove taksi (ženjeni ljudi, ko velim da se ide na počinak). Izlazimo ispred kafane, a uto eto ga i taksi. Kolega seda nazad, ja napred. TUC; TUC; TUC; TUC; TUC. Kao da smo ušli na rejv festival. Unutra 100-150 decibela. Pitam klinca (uz sve ograde – izbrijanu majmunčinu):

- Može li malo „muzika“?

- Šta može li malo?! Da pojačam ili da utišam?

- Ne verujem da može više da se pojača! Da utišate, bar dok nas ne prevezete.

- !“#$%&/()=?*? …

I tako nakon ove dve, u kratkom roku odigrane životne situacije postavljam sebi pitanje: Ko je ovde normalan? Ko je tu zbog koga? Ko je mušterija? Ko plaća? Ko je koga angažovao? Da ne pričamo o onome: Kako zadržati mušteriju?!

Da li se tlo izmiče pod nama? Da li je ludilo i hiterije postala mustra za svakodnevno ponašanje? Ima li planiranja? Šta ćemo sutra? ….

Bojim se da nas je uhvatila bujica iz koje nema spasavanja. Idem da spavam nadajući se, pomalo naivno da će „jutro promjeniti sve“.

p.s Neću da čitam ovo pisanije. Neću da redigujem. Neću da ispravljam. Ako budem nanovo čitao možda i izbrišem. Tako je, kako je. Iskreno je.

Kada dodješ usred noći pijan kući, žena je već u krevetu, ali još ne spava.
Uzmeš stolicu i sedneš isped njenog kreveta i na njeno pitanje:
- “Šta radiš?“, a ti odgovoriš:
- “Želim da sedim u prvom redu kada počne cirkus.“

HRABRIJI

Kada dodješ kući usred noći dobro pijan, žena te čeka sa metlom u
ruci, a ti je upitaš:
- “Čistiš li, ili se spremaš da nekud odletiš?“

NAJHRABRIJI

Kada dodješ kući usred noći, mirišeš na parfem i imaš sminku na
košulji. Udariš ženu po dupetu i kažeš:
- “Ti si sledeća!“

HRABAR U P…. MATERINU

Kada dodješ kući usred noći sa ljubavnicom i kažeš ženi:
- “Pravi se da si mi sestra.“

Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.

Devojčica kaže majci: „Nema…“

Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema“? Ta reč predugo traje.

Majka kaže: „Pogledaj još malo…“, i dete ponovo iščezava u đubretu.

Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči.

Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.

Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč – zadužbina.

Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Šta je s novim?

Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute. Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci… niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju… Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.

Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.

I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni su, opet, sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.

Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.

Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate… Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih – đubroselektori! Jedan nosi karirani kačket (znam i čiji je bio). Oni više nemaju obavezu da budu gospoda. Oslobođeni su…

Nedavno sam u nekim novinama, u dodatku „Nekretnine“, video fotografije vila na Dedinju koje se prodaju. Bile su tu i cene: šest miliona evra, četiri i po miliona, tri miliona, dva i po… Zanimljivo, među tim cenama nije bilo nijedne od milion evra – jedine koju bi mogao da plati dobitnik Nobelove nagrade za književnost, koja toliko iznosi. Neverovatno da najslavniji svetski pisac ne može da kupi ni najmanju vilu u jednom kontroverznom beogradskom kraju. Od časa kad sam to saznao, prestao sam da se nadam Nobelovoj nagradi. Ne vredi; ostaću zauvek u jednoj staroj kući, građenoj 1926. godine, sa lipom, česmom i tri komšije u zajedničkom dvorištu, koje mi s vremena na vreme donose tek ispečene uštipke ili parče gibanice.

Zanimljivo, novi bogataši, potekli s juga, navikli na stari kraj, oko svojih vila na Dedinju podižu visoke zidove sa prorezima, nalik na puškarnice, a jedan od njih je na ulazu u svoje imanje podigao pravu Trijumfalnu kapiju. On ima i grb, koji je odnekud maznuo: na njemu su dva lava (omiljene životinje u njegovom selu), ali ti lavovi nose bele čarape na crne mokasine.

Nema većeg straha od onog kad čovek oseti da će biti zaboravljen. Taj strah od zaborava nagonio je najmoćnije ljude sveta da angažuju velike umetnike i da im budu mecene, pa su tako Mediči i Sforce, kao i mnoge pape, unajmljivali Mikelanđela, Leonarda i Rafaela da bi, upisani u istoriju njihovih dela, preplovili more vremena i zaborava.

Mladi ljudi, u naponu snage i groznice sticanja, ne stižu da misle o tome.

Gutajući energiju, vreme i prostor, oni veruju da su večni i ne sanjajući da će im sve to potrošiti i upropastiti, već kao što to biva, naredna generacija. Zbog toga su najmudriji od prebogatih još za života ostavljali zadužbine otačestvu koje ih i danas svakog dana pominje. Ilija Milosavljević, zvani Kolarac, tako, ostavi Beogradu velelepno zdanje, a njegovo ime se svake večeri još uvek pominje. On je bio iz sela Kolara, sin abadžije i ratnika aba-Milosava, sa kojim je jednoga jutra 1813, bežeći od Turaka, preveslao Dunav dok je za starim čunom plivao njihov jedini imetak – belo ždrebe na povocu. Vidim to jutro u bledoj izmaglici reke. Otac i sin vežu svoj čamac za daščani dok pančevačkog pristaništa. Tamo dalje je stočna pijaca na kojoj će Ilija Kolarac postati najčuveniji trgovac nadmudrivši Grke, Cincare, Jevreje, Jermene i Turke – postavši Ilija Srbijanac ili Servijaner, čiji će tovari brašna i krda svinja zaploviti Dunavom ka gornjim mestima, a slava zasmetati knezu Milošu, dok će zlato poteći rekom da bi se jednoga dana, mnogo godina posle njegove smrti, podigao Kolarčev narodni univerzitet, u čijoj ćemo dvorani slušati Johana Sebastijana Baha – hladne odseve metematike i kristala.

Treba se setiti i preteče dobrotvora, grofa Save Vladislavića, zvanog Raguzinski. Bio je ministar Petra Velikog i Katarine, i bogato je darovao manastir Žitomislići, koji su, inače, kao ktitori, u četrnaestom veku podigli Hrabreni Miloradovići, preci znamenitog ruskog Kutuzovljevog generala Miloradovića… Grof Sava Vladislavić je, inače, poklonio Petru Velikom Puškinovog pretka, Abisinca Hanibala, koga je car oslobodio ropstva i načinio od njega svog generala i plemića.

Hercegovac Luka Ćelović, koji je u prestonicu došao sa dva dinara u džepu i kome je Jovan Dučić davao novac za železničku kartu da se okane Beograda i vrati u Trebinje, neženja i skroman čovek koji je čitavog života spavao na gvozdenom vojničkom krevetu, ostavio je Beogradskom univerzitetu, sem velelepnog hotela „Bristol“, gotovo čitavu Karađorđevu ulicu i park kod Železničke stanice.

Mogli bismo ovako nabrajati do mile volje, sve do Igumanova, koji je svoju predivnu palatu poklonio Pravoslavnoj crkvi, i Nikole Spasića sa zadužbinom u Knez Mihailovoj, da bismo se na kraju setili mnogih bogataša kojima ne pada na pamet da daju ni mrvicu svoga bogatstva narodu iz koga su potekli. Alavi, kao što ih je Bog dao, gutaju sve čega se domognu, bežeći od genetske gladi koja ih razjeda iznutra.

Uz to, novopečeni bogataši su izuzetne cicije, stipse ili džimrije, što bi rekao narod – naročito oni što žive na Zapadu. Evro im je veliki kao kuća. Tako se nekako udesi da ja, siromah, plaćam piće milionerima, jer oni nikada ne nose keš, a nemoguće je kreditnom karticom platiti dva oštra pića u pabu. Zato su i bogati, jer nikada ništa ne plaćaju. Ne plaća onaj ko ima, nego onaj ko se navikao da plaća.

Gle, trese se imperija za koju smo verovali da će trajati večno. Pucaju banke kao prezrele tikve, a kriza se širi sve do Evrope. Kažu da mi to nećemo osetiti, jer ionako nemamo para koje bi mogle da propadnu. Kao tipičan Srbin, ja, na primer, u banci imam nekoliko stotina evra, što se kaže – ni za sahranu. Nije mi žao i ako propadnu.

Ako ikada umrem, što rekao drug Tito, moraće da me sahrane o državnom trošku, u Aleji zaslužnih građana, gde ću ostatak večnosti preležati, siguran sam, uz nekog sa kim nisam govorio pola života.

Bar ćemo se siti naćutati.

Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: „Naše je samo ono što poklonimo drugima.“ A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!“ I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.

Momo  Kapor

3. Panični Zatvarač Prozora – u skladu sa narodnom poslovicom da: „Od smrada niko nije umro, dok su od promaje zabeleženi brojni slučajevi“, ovaj putnik, čak i na nesnosnoj vrućini, zatvara sve prozore, i tako obezbeđuje saputnicima uživanje u teškim prirodnim mirisnim notama.

4. Prerušeni Ridžovan – ulazi neprimetno, prema modnom diktatu stilista iz GSP-a, prerušen u putnika. U početku pritajen, između dve stanice, ničim izazvan, iznenada vrši desant na uspavane putnike. Uvek napada u formaciji trojke – kao omaž crnim trojkama iz NOB-a. Ambicija mu naglo opada, ukoliko naleti na jednog „švercera“, drži mu moralnu pridiku, maše kao trofejom njegovom ličnom kartom i drugi putnici („šverceri“) ga više ne interesuju.

5. Ljubitelj Muzike – najčešće klinac sa elektronskom spravicom najnovije generacije (MP5), sa ili bez slušalica (efekat na okolinu je isti), koji želi da podeli svoje uživanje u tzv. muzici sa saputnicima.

6. Telefonski Ovisnik – ni brektanje ljute dizel mašine od stotinak decibela u busu, ni zatvaranje vrata – giljotina u troli, neće ga sprečiti da obavi svoj neodložno važni telefonski razgovor. Prema melodiji mobilnog telefona, moguće mu je naslutiti karakter.

7. Opštenarodni Zabavljač – crnpurasti mlađi maloletnik, uz pratnju malo starijeg harmonikaša, između dve stanice, izvodi uživo, ono što „ljubitelj muzike“ sluša na svojoj spravici. Posle završetka tačke sledi slalom po prometalu, sa prikupljanjem siće.

8. Džangrizalo – potreban mu je mali povod da započne glasnu svađu. Uvek naleti na dostojnog protivnika. U njihovom malom perfomansu uživaju svi putnici (mnogo više nego u tački „opštenarodnog zabavljača“), tajanstveno i zaverenički sa osmehujući. Džangrizalo je osnovnu obuku stekao u bivšim redovima za „buš“ (brašno, ulje, šećer), navukao se, a sadašnji redovi za penziju su mu retki i nedovoljni, pa upražnjava GSP. Svađu uvek započinje
sa: „A što se ne voziš taksijem?“

9. Džeparoš – neguje isti stajling kao Prerušeni Ridžovan, čak i napada u istoj formaciji, razlika je samo u tome što radi u tišini. Rendgenskim pogledom otkriva skrivene novčanike, i uz pomoć magije dolazi do njih. Iza njega ostaje pustoš i mukotrpni hod po „institucijama sistema“, radi dokazivanja sopstvenog postojanja.

10. Uplašeni Kupac Karte – obično ulazi na zadnja vrata i kreće da se mukotrpno probija kroz gužvu do vozača, da bi kupio kartu. Usput, uplašeno traži Prerušenog Ridžovana. U praznom vozilu, uvek stoji pored vrata, da ne bi propustio svoju stanicu.

11. Pomahnitali Majstor – vozač koji nije prošao konkurs za Formulu 1.
Obožava krševe sa ručnim menjačem iz kojih ume da izvuče poslednji atom snage. Ako vozi tramvaj, obožava novu skretnicu u Nemanjinoj. Putnici pokorno trpe njegove vratolomije, grčevito zakačeni za šipke u prometalu, a ni Džangrizalo se ne usuđuje da pravi gužvu, nego nešto promrsi sebi u bradu o analogiji putnika i krompira – kako ne bi još više razjario Pomahnitalog Majstora.

Datum rođenja?

Ne brinite, dovoljno sam odrastao i svestan onoga što ću reći.

Težina, visina, boja kose, boja očiju?

Sve se to lepše vidi na slici – ko pažljivo pogleda.

Bračno stanje, deca?

Želim ih.

Stepen obrazovanja?

Naravno – visok, zar se ne primećuje?

Strani jezici?

Samo recite!

Mesečni prihodi?

Sasvim dovoljni.

Adresa (stan)?

Zadovoljan sam adresom.

Auto (oznaka)?

Zar vam ličim na čoveka koji ima te probleme? Ja sam bezbrižan.

Kada biste se ponovo rodili?

Ne želim to. Zapravo, želim, ali posle smrti. Želim još jedan ceo život.

Sklonost, dar?

Pa zaboga, to svi znaju.

Sport kojim se bavite?

Ah, bio sam strahoviti sportista.

Kvaliteti?

Jasno izraženi znaci genijalnosti.

Mane?

Znaci (ovi gore) su toliko jaki da se neupućenom mogu učiniti kao mane.

Karakter?

Očigledno, ne preozbiljan.

Šta vas čini srećnim?

Da odgovaram na pitanja, eto, kao sad, recimo.

A šta nesrećnim?

Kad ih postavljam sebi.

Neostvarena želja?

Ne govorimo o njoj, više se ne može ostvariti.

Šta zamerate sebi umetniku i sebi čoveku?

Zadovoljan sam sobom kao umetnik, zar to nije dovoljno?

Da li se nečega stidite?

Stidim se svojih moralnih dugova.

Šta vas uzbuđuje?

Ovaj put tihanog dostojanstva manastira. Ja sam u njega zaljubljen.

Čega se bojite?

Mentaliteta onih koji razbijaju skulpture po parkovima.

Vaša deviza?

Nalazi se u nekoj od ovih knjiga na mom stolu, ali ne bih želeo da vas zadržavam tražeći je.

Omiljena poslovica, uzrečica, aforizam?

Gete je rekao otprilike ovo: – Čovek je utoliko predestiniran za stvaralaštvo, koliko demonskog u sebi nosi.

Vaše nade?

Da se vratim u Sopoćane, Raškoj, na izvor.

Šta vas je do danas najviše razočaralo?

Pad Troje. Šta vam je smešno?

Slobodno vreme?

U to vreme obično sređujem svoj život.

Godišnji odmor?

Uvek odem na pogrešno mesto.

Omiljeni nakit, ukras?

Oreol, lovor ili tako nešto.

Omiljena garderoba?

Pa, sad već dolaze hladniji dani, ja preporučujem nešto toplije, a za leto nešto hladnije. I tako uvek. Jel’ te prema vremenu, već.

Najbolji period vašeg života?

Vreme kad igram predstavu.

Ustajete rano?

Nemojte da se zavitlavate.

Ostajete li noću kasno?

Leti su noći mnogo kraće.

Pasija?

Da gledam kroz prozor u tuđe stanove kad hodam ulicom.

Vaše piće?

Kakva su to sad pitanja?

Vaš savet?

E, sad je bilo dosta.

Najdraži romansijer?

Danilo Kiš.

Knjiga koju često čitate?

Jedna knjiga koja se zove „Urnebesnik“.

Vaši pesnici?

Momčilo Nastasijević, možda neki od vas, dragi čitaoci, niste čuli za njega, ali verujte mi na reč.

Vaša pesma (poezija)?

Sa svetlim pupoljcima na usnama Rastka Petrovića.

Slikar?

Miljenko Stančić, i još 977 drugih koje možda i više volim.

Slika?

Uspenje Bogorodice u manastiru Sopoćani.

Kompozitor?

Kir Stefan, ako nemate ništa protiv.

Muzičko delo?

Ninja Sili.

Instrument?

Špric za injekcije, uliva strahopoštovanje.

Virtuoz?

Bubnjar iz Džez orkestra Radio Beograda, Lala Kovačev.

Pevači?

Ilija Gligorijević, putovao sam sa njim, dobar neki čovek.

Pevačice?

Milica Miladinović, takođe.

Ploča koju često slušate?

Ništa ne radim često.

Vaši dramski autori?

Pa mogao bi da bude, recimo, Miša Bulatović, uz moju pomoć, naravno.

Pozorišno delo?

Ono koje ću tek igrati.

Film koji vas je oduševio?

Jojo.

Najdraži glumac?

Čuo sam da je onaj… pomozite mi, da – Slobodan Perović, dosta dobar.

Najbolji prijatelji su vam?

Moj školski drug Mika Šćekić, pod uslovom da pazi na svoje ponašanje i da mi ukazuje malo više poštovanja.

Verujete li u ljubav na prvi pogled?

Već sam dovoljno mator i racionalan – baš zato i želim da verujem.

Najbolje godine za brak?

Između 19 i 20… Mislim, za prvi brak.

… A to – da!

A vaša bračna partnerka?

Verovatno, biće.

Pored ove umetnosti bavite li se još kojom?

Svih devet muza se neprestano ljubomorno tiskaju oko mene. Ja se trudim da sa svakom budem ljubazan, ali mi je, verujte, već pomalo dosadno.

Prema kojoj umetnosti ste ravnodušni?

Prema umetnosti vođenja konverzacije.

Vaš ljubimac bez obzira na vrstu umetnosti?

Moj ujak Miodrag Bata V. Petković – veterinar, najmaštovitiji izmišljant koga sam sreo (živi u Lipljanu)

Pa vi me zaista zasuste pitanjima… čekajte da odahnem…. Sad, hajdemo dalje?

Vaši najveći uspesi?

Položena matematika na velikoj maturi.

A neuspesi?

Ne razumem pitanje…

Najdraža glumica?

Natali Vud, al’ nije važno…

TV emisija koju nerado propuštate?

Nemam tu mašinu, ali mi prijatelji obično prepričaju posle.

Vaša istorijska ličnost?

Konstantin Filozof.

Ma čime se bavili i u kojoj god situaciji bili, bićemo u prednosti ako znamo da prepoznamo kad neko škrtari na istini. Pritom je možda najteže razlikovati nervozu od laganja. Katkad je osobi poveren zadatak da prenese vest ili iznese podatke, a ona se s tom vešću i podacima ne slaže. U takvoj situaciji znakovi upozorenja koje šalje telo biće u neskladu s porukom.

Uopšteno pitanje glasi: Jeli moguće da je govor tela lažan?¨. Opšti odgovor na to pitanje je odričan, zbog izostanka podudarnosti kretnji, mikrosignala koje telo upućuje i izgovorenih reči. Na primer, kada prevarant pruža dlanove i smeši vam se pričajući laž, njegove ga mikrokretnje odaju i nehotice. Zenice se sužavaju, jedna obrva se može podignuti ili ugao usana na tren zgrčiti, a svi ti signali su suprotni značenju kretnje otvorenim dlanovima i iskrenom osmehu. Posledice su da sugovornik nije spreman da poveruje u ono što čuje.

Ljudski um poseduje, čini se, neaktivan sigurnosni mehanizam koji bi registrovao „sporno“ kada prima seriju nepodudarnih poruka pomoću kretnji. Poznati su međutim slučajevi u kojima se govorom tela namerno nastoji da zavara da bi se postigle određene prednosti. Na primer, takmičenje za Mis sveta ili Mis Universe, na kojima svaka učesnica izvodi studiozno pripremljene pokrete telom da bi odala dojam topline i iskrenosti. Mnogi političari su pravi stručnjaci u laganju govorom tela da bi pridobili glasače koji će poverovati u ono što govore. Za političara koji je tome vičan obično se kaže da ima ¨harizmu¨.

Brojni su pokreti ili signali koji ukazuju na to da neko govori neistinu. Kao i sa svim ostalim kad je reč o govoru tela, preporučljivo je postaviti dodatna pitanja da bismo bolje proniknuli u prava osećanja svoga sugovornika.

1. Ruka preko usta

Ruka preko usana pokazuje da se osoba trudi da ne progovori. To može da znači i nežan, brz pokret prstima preko usana.

2. Ograničeni pokreti

Kod nekih ljudi opazićemo ograničene pokrete rukama. Ruke prestaju s gestikulacijom kad su ljudi nesigurni u ono što govore. Tada prirodne kretnje rukama gotovo sasvim prestaju, jer se moraju jako usredotočiti na ono što govore ne bi li ostavili utisak da su sasvim sigurni u sebe. U normalnom razgovoru čak se i ruke u džepovima miču. Takva kretnja odaje i nervozu.

3. Lizanje usana

Ako neko počne nervozno da liže usne, to može da znači da nije sasvim siguran u svoje reči.

4. Nervozan kašalj

Nervozan kašalj može da znači baš to, nervozan kašalj. Međutim, ako neko počne da kašlje istovremeno kad i da objašnjava svoje stanje, a to je propraćeno drugim, toj osobi neprimerenim kretnjama, valja imati na umu da verojatno laže.

5. Crvenjenje

Crvenjenje je siguran znak upozorenja da se osoba ne oseća ugodno u tom društvu. Možda je tome uzrok ono o čemu se priča ili jednostavno prisutnost nekoga s kim joj nije ugodno ili pred kim se oseća nemoćno i ne može da izrazi prava osećanja. No crvenjenje može da ukaže i na to da se osoba oseća nelagodno zbog vlastitih reči.

6. Nepravilno disanje

Nepravilno disanje je siguran znak neugode. No samo je aktivnim posmatranjem moguće prepoznati promene u disanju druge osobe.

7. Tapkanje nogama

To je znak upozorenja koji često šalju vrlo napeti ljudi. Znak koji nas upozorava da ubrzamo razgovor. Ali može da ukazuje i na to da nam osoba laže.

8. Lagano vrpoljenje

Česti su ljudi koji, dok lažu, potpuno vladaju svojim telom. Ruka se vrlo blago pomiče, lice je gotovo bez mimike, glas jasan i glasan. Pa ipak, uprkos svim tim znacima koji ukazuju na sigurnost i vlast nad samim sobom, primećujemo lagano vrpoljenje. Meškolji se trudeći se da nadvlada tu kretnju.

9. Izbegavanje pogleda

Izbegavanje pogleda je veoma često kad je osobi nelagodna tema o kojoj se razgovara, ili bi je najradije preskočio ili je nešto zatajio. Tu kretnju treba da znamo da prepoznamo i imamo spremna daljnja pitanja kojima ćemo otkriti istinu.

10. Zatvorene oči

Sigurno ste videli ljude koji govore zatvorenih očiju. Tom nam kretnjom pokazuju da ne žele da budu u situaciji u kojoj su se našli. Žele da budu negde drugde. Isključuju se pred neugodnim prizorom.

11. Stišavanje glasa

Kad ljudi lažu, može doći do stišavanja glasa. Na primer, razgovor obično potkrepljuju glas i kretnje, a onda, odjednom, kretnje i glas zamru. Glas poprima snižen ton. To ukazuje na laž. Zbog toga je u svakom trenutku preko potrebno aktivno slušati.

Nevolja sa laganjem je u tome da podsvest deluje automatski i nezavisno od naše izgovorene laži, pa nas govor tela tako odaje. Stoga je ljude koji retko lažu lako uhvatiti u laži, ma koliko se trsili da deluju uverljvo. U trenutku kada počinju da lažu telo upućuje suprotne signale i otuda nas prožima osećaj da nam oni ne govore istinu.

Dok laž traje, podsvest odašilje nervozu, što se ogleda kao gest suprostavljanja rečima koje slušamo. Ljudi kojima je laž sastavni deo posla, kao što su advokati, političari, glumci, televizijski voditelji, usavršili su svoje gestove na dva načina. Najpre, uvjžbavaju ono što ¨osećaju¨ kao istinski gest kada izgovaraju laž, ali u tome uspevaju samo ako su u dužem vremenskom razdoblju predano vežbali pričajući laži bez kraja i konca. Drugo, oni su sposobni da se gotovo potpuno oslobode gestova, tako da dok govore neistine ne pokazuju niti pozitivne niti negativne kretnje.

Izvor: www.poslovnazena.biz