Blog Đorđa Simovića

Autor:
Nebojša Višković
Subota,
02. 07. 2011. 19:28h

Poštovani Predsedniče Vlade,
Nema mnogo oblasti koje Srbiju u svetu predstavljaju u najpozitivnijem svetlu. 
Sport jeste iznedrio mnoga velika imena ponikla sa ovih prostora, ali i to je
nedovoljno sa obzirom na potencijal koji posedujemo. Zato Vam se i obraćamo, u
nadi da ćete sprečiti da jedan vanserijski talenat propadne i omogućiti stvaranje
još jednog vrhunskog sportiste od koga će naša država imati mnogo koristi.
Radi se o Beograđaninu Novaku Đokoviću, najboljem teniseru na svetu do 16 godina,
i – po mišljenju kompetentnih stručnjaka za tenis sa svih kontinenata sa kojima
smo stupali u kontakt – igrač koji se rađa jednom u 10 godina. Interesovanje za
Novakom je ogromno. Grci i Nemci su mu već nudili državljanstvo (što je naravno
odbijeno), obezbeđeni su mu vrhunski uslovi za trening u čuvenoj akademiji Nikole
Pilića u Minhenu gde, pored Beograda, sprovodi pripreme za turnire. Novak je
rezultatima i ponašanjem u proteklih par godina na najlepši način predstavljao
svoju zemlju Srbiju u nekoliko desetina država. Njegova perspektiva i prostor
za napredak su ogromni, ali sad sledi presudni period posle kog će postati idol
mladih širom planete ili ostati upamćen samo kao velika nada. Uz Vašu pomoć,
Novak Đoković će podižući pehare sa Vimbldona i Dejvis kupa uvek moći da istakne
da je, kad je bilo najbitnije, Srbija stala iza njega. U prilogu dostavljamo njegovu
sportsku biografiju i kopiju sa zvaničnog sajta ITF-a (Svetske Teniske Federacije).

Unapred zahvalni,

Bogdan Obradović
Nebojša Višković

............................................................................... 

Pismo koje ste pročitali sastavili smo Bogdan Obradović, sadašnji selektor Dejvis
kup selekcije Srbije, i moja malenkost jednog septembarskog dana 2003. godine.
U to vreme je Novakova karijera bila na prekretnici. Nastavak izvanrednih
rezultata bio je uslovljen novcem. Pismo je bilo adresirano na tadašnjeg mr.
Predsednika, Zorana Živkovića. Posle najave i dužeg čekanja, primio me neki
službenik iz kabineta PredsednikaVlade, na žalost ne sećam se imena. Predao
sam mu pismo, ali nije ga ni pogledao, samo je pitao: „Je li, sine, o kolikim
parama pričamo“? Kad sam rekao sumu, skenirao sam mu lice. Probao je da sakrije,
ali jedan trzaj iznad usana mi je bio dovoljan da znam da će ovo pismo, čim
napustim kancelariju, neslavno završiti karijeru u kanti.
Taj čovek se verovatno i ne seća našeg razgovora. Voleo bih
da se seti, pa da mu bude bar malo krivo. Jer, da je tada pomogao,
i on lično imao bi zasluge za Novakov rezultat. Ovako, samo staje
u red onih koji su mogli da pomognu, a nisu. Onih koji će se sad
utrkivati ko će pre čestitati. Niko nije pomogao. Novak je sve
uradio sam i, da sam na njegovom mestu, čitao bih samo iskrene
čestitke običnog sveta. Ostalo bih zafrljačio direktno u kantu,
kao što je neko nekad uradio sa nečim drugim. Iskopao sam ovo pismo
na starom lap topu, setio sam se da sam ga negde sačuvao. Napisali
smo Boća i ja – Novak Đoković će podižući pehare sa Vimbldona i Dejvis kupa...