Blog Đorđa Simovića

Da bi čovek pisao mora imati dobar razlog.  U dve poslednje, nedavno, sticajem okolnosti odigrane situacija bio sam vinovnik, a nakon njih postavljam sebi pitanje: Ko je ovde normalan? Morao sam to staviti na blog.

Pođimo hronološki.

U blizini mog stana, na nekih 50 metara, se nalazi dobro opremljena pekara. Hlebovi, cipovke, đevreci, zilion vrsta bureka i  da ne nabrajam. Sve što panonci poželeti mogu. Navratim 3-4 puta dnevno.  Kifle za klince. Pa hleb za prepodne. Eventualno burek. Svež hleb za popodne. I obavezne kifle za klince za večeru. I tako iz meseca u mesec. Sa osobljem na … da ne lajem, mogu reći više nego dobro. Elem, pre neki dan plaćam i kasirka stavlja lovu u kasu. Ona ispada iz žljeba i pada na patos. Puna novca do vrha. I kreće diskusija (kasirka i moja malenkost). Velim:

- Napunilo se (uz smešak)?

- To nije vaš problem!

- U pravu ste. Nisam ništa loše mislio.

- Gledajte svoja posla.

- (Tu meni pukne film). Da povučemo ručnu! Nemojte da ste drski! Nisam ništa loše mislio.

- Baš me briga.

- Ko je ovde osoblje a ko mušterija? Da li shvatate da dnevno, u poslednjih PET godina u ovoj pekari ostavljam 200-300 dinara? To je mesečno više od 6.000. Da li vam je jasno da NIKADA VIŠE NEĆU UĆI OVDE!

- Baš me briga.

(Evo ima mesec dana da nisam ušao u tu pekaru).

Situacija od pre sat vremena. Bio sam sa kolegom u kafani “Šešir”. Tamburaši, dobro vino i odlična atmosfera. Zadržali smo se dva sata i potom zamolimo konobaricu da nam pozove taksi (ženjeni ljudi, ko velim da se ide na počinak). Izlazimo ispred kafane, a uto eto ga i taksi. Kolega seda nazad, ja napred. TUC; TUC; TUC; TUC; TUC. Kao da smo ušli na rejv festival. Unutra 100-150 decibela. Pitam klinca (uz sve ograde – izbrijanu majmunčinu):

- Može li malo “muzika”?

- Šta može li malo?! Da pojačam ili da utišam?

- Ne verujem da može više da se pojača! Da utišate, bar dok nas ne prevezete.

- !”#$%&/()=?*? …

I tako nakon ove dve, u kratkom roku odigrane životne situacije postavljam sebi pitanje: Ko je ovde normalan? Ko je tu zbog koga? Ko je mušterija? Ko plaća? Ko je koga angažovao? Da ne pričamo o onome: Kako zadržati mušteriju?!

Da li se tlo izmiče pod nama? Da li je ludilo i hiterije postala mustra za svakodnevno ponašanje? Ima li planiranja? Šta ćemo sutra? ….

Bojim se da nas je uhvatila bujica iz koje nema spasavanja. Idem da spavam nadajući se, pomalo naivno da će “jutro promjeniti sve”.

p.s Neću da čitam ovo pisanije. Neću da redigujem. Neću da ispravljam. Ako budem nanovo čitao možda i izbrišem. Tako je, kako je. Iskreno je.