Blog Đorđa Simovića

1) PREUSMERAVANJE PAŽNJE
Pažnju javnosti preusmerava sa važnih  problema na nevažne.
Prezaposliti javnost poplavom nebitnih informacija, da ljudi ne bi razmišljali i stekli osnovna saznanja u razumevanju sveta.

2) STVARJANJE PROBLEMA
Ta metoda se naziva i “problem-reagovanje-rešenje”. Treba stvoriti problem, da bi deo javnosti reagovao na njega.
Na primer: izazvati i prenositi nasilje sa namerom, da  javnost lakše prihvati ograničavanje slobode, ekonomsku krizu, ili da bi se opravdalo rušenje socijalne države.

3) POSTUPNOST PROMENA
Da bi javnost pristala na neku neprihvatljivu meru, uvoditi je postepeno, “na kašičicu”, mesecima i godinama.
Promene, koje bi mogle da izazovu otpor, ako bi bile izvedene naglo i u kratkom vremenskom roku, biće sprovedene  politikom malih koraka.
Svet se tako vremenom menja, a da to ne budi svest o promenama.

4) ODLAGANJE
Još jedan način za pripremanje javnosti na nepopularne promene je, da ih se najavljuje  mnogo ranije, unapred. Ljudi tako ne osete odjednom svu težinu promena,  jer se prethodno privikavaju na samu ideje o promeni. Sem toga i “zajednička nada u bolju budućnost” olakšava njihovo prihvatanje.

5) UPOTREBA DEČJEG JEZIKA
Kada se odraslima obaraća  kao kad se govori deci, postižemo dva korisna učinka: javnost potiskuje svoju  kritičku svest i poruka ima snažnije dejstvo na ljude. Taj sugestivni mehanizam u velikoj meri se koristi i prilikom reklamiranja.

6) BUĐENJE EMOCIJA

Zloupotreba emocija je klasična tehnika, koja se koristi u izazivanju kratkog spoja, prilikom razumnog prosuđivanja. Kritičku svest zamenjuju emotivni impulsi (bes, strah, itd.) Upotreba emotivnog registra omogućava pristup nesvesnom, pa je kasnije moguće na tom nivou sprovesti ideje, želje, brige, bojazni ili prinudu, ili pak izazvati određena ponašanja.

7) NEZNANJE
Siromašnijim slojevima treba onemogućiti pristup mehanizmima i razumevanje manipulacije njihovim pristankom.
Kvalitet obrazovanja nižih društvenih slojeva  treba da bude što slabiji ili ispod proseka, da bi ponor između obrazovanja viših i nižih slojeva ostao nepremostiv.

8) VELIČANJE GLUPOSTI
Javnost treba  podsticati u prihvatanju  prosečnosti. Potrebno je ubediti ljude da je (in, u modi), poželjno biti glup, vulgaran i neuk.
Istovremeno treba izazivati otpor prema kulturi i nauci.

9) STVARANJE OSEĆAJA KRIVICE
Treba ubediti svakog pojedinca da je samo  i isključivo on odgovoran za sopstvenu nesreću, usled oskudnog znanja, ograničenih  sposobnosti, ili nedovoljnog truda. Tako nesiguran i potcenjen pojedinac, opterećen osećajem krivice, odustaće od traženja pravih uzroka svog položaja i pobune protiv ekonomskog sistema.

10) ZLOUPOTREBA ZNANJA
Brz razvoj nauke u poslednjih 50 godina stvara rastuću  provaliju između znanja javnosti i onih koji ga poseduju i koriste, vladajuće elite. “Sistem”, zaslugom biologije, neurobiologije i praktične psihologije, ima pristup naprednom znanju o čoveku i na fizičkom i na psihičkom planu.

Da bi čovek pisao mora imati dobar razlog.  U dve poslednje, nedavno, sticajem okolnosti odigrane situacija bio sam vinovnik, a nakon njih postavljam sebi pitanje: Ko je ovde normalan? Morao sam to staviti na blog.

Pođimo hronološki.

U blizini mog stana, na nekih 50 metara, se nalazi dobro opremljena pekara. Hlebovi, cipovke, đevreci, zilion vrsta bureka i  da ne nabrajam. Sve što panonci poželeti mogu. Navratim 3-4 puta dnevno.  Kifle za klince. Pa hleb za prepodne. Eventualno burek. Svež hleb za popodne. I obavezne kifle za klince za večeru. I tako iz meseca u mesec. Sa osobljem na … da ne lajem, mogu reći više nego dobro. Elem, pre neki dan plaćam i kasirka stavlja lovu u kasu. Ona ispada iz žljeba i pada na patos. Puna novca do vrha. I kreće diskusija (kasirka i moja malenkost). Velim:

- Napunilo se (uz smešak)?

- To nije vaš problem!

- U pravu ste. Nisam ništa loše mislio.

- Gledajte svoja posla.

- (Tu meni pukne film). Da povučemo ručnu! Nemojte da ste drski! Nisam ništa loše mislio.

- Baš me briga.

- Ko je ovde osoblje a ko mušterija? Da li shvatate da dnevno, u poslednjih PET godina u ovoj pekari ostavljam 200-300 dinara? To je mesečno više od 6.000. Da li vam je jasno da NIKADA VIŠE NEĆU UĆI OVDE!

- Baš me briga.

(Evo ima mesec dana da nisam ušao u tu pekaru).

Situacija od pre sat vremena. Bio sam sa kolegom u kafani “Šešir”. Tamburaši, dobro vino i odlična atmosfera. Zadržali smo se dva sata i potom zamolimo konobaricu da nam pozove taksi (ženjeni ljudi, ko velim da se ide na počinak). Izlazimo ispred kafane, a uto eto ga i taksi. Kolega seda nazad, ja napred. TUC; TUC; TUC; TUC; TUC. Kao da smo ušli na rejv festival. Unutra 100-150 decibela. Pitam klinca (uz sve ograde – izbrijanu majmunčinu):

- Može li malo “muzika”?

- Šta može li malo?! Da pojačam ili da utišam?

- Ne verujem da može više da se pojača! Da utišate, bar dok nas ne prevezete.

- !”#$%&/()=?*? …

I tako nakon ove dve, u kratkom roku odigrane životne situacije postavljam sebi pitanje: Ko je ovde normalan? Ko je tu zbog koga? Ko je mušterija? Ko plaća? Ko je koga angažovao? Da ne pričamo o onome: Kako zadržati mušteriju?!

Da li se tlo izmiče pod nama? Da li je ludilo i hiterije postala mustra za svakodnevno ponašanje? Ima li planiranja? Šta ćemo sutra? ….

Bojim se da nas je uhvatila bujica iz koje nema spasavanja. Idem da spavam nadajući se, pomalo naivno da će “jutro promjeniti sve”.

p.s Neću da čitam ovo pisanije. Neću da redigujem. Neću da ispravljam. Ako budem nanovo čitao možda i izbrišem. Tako je, kako je. Iskreno je.